Шта наставници могу да ураде када имају проблем у учионици?

ШТА НАСТАВНИЦИ МОГУ ДА УРАДЕ КАДА ИМ УЧЕНИЦИ СТВАРАЈУ ПРОБЛЕМЕ?

 

 

 

КАДА УЧЕНИК ИМА ПРОБЛЕМ КАДА НАСТАВНИК ИМА ПРОБЛЕМ
Ученик иницира комуникацију. Наставник иницира комуникацију.
Наставник је слушалац. Наставник је пошиљалац.
Наставник је саветник. Наставник је онај који утиче.
Наставник жели да помогне ученику. Наставнику је потребна помоћ.
Наставник прихвата учениково самостално решење. Наставник мора бити задовољан решењем.
Наставника првенствено занимају ученикове потребе. Наставника првенствено занимају сопствене потребе.
Наставник је пасивнији у решавању проблема. Наставник је активнији у решавању проблема.

 

 

Променити понашање ученика – променити окружење – променити себе

 

Типичне поруке које наставници шаљу ученицима када им се супротстављају, а које имају лош утицај, могу се поделити у три опште категорије:

  1. поруке са готовим решењем,
  2. омаловажавајуће поруке,
  3. индиректне поруке.

 

Поруке са готовим решењем

 

  1. Наређивање, усмеравање
  2. Упозоравање, претња
  3. Моралисање, придиковање
  4. Поучавање, употреба логике, давање чињеница
  5. Саветовање, нуђење решења

 

Ове поруке садрже информације које се односе само на ученике, никад на наставнике.

 

 

 

 

 

 

 

 

Омаловажавајуће поруке

 

Приказују ученика у негативном светлу, оспоравају његов карактер и разарају његово самопоштовање.

 

  1. Просуђивање, критиковање, неслагање, окривљивање
  2. Ругање, етикетирање, исмевање
  3. Интерпретирање, анализирање, дијагностиковање
  4. Хваљење, слагање, позитивно вредновање
  5. Уверавање, саосећање, подржавање
  6. Искушавање, испитивање, саслушање

 

Ове поруке могу , од стране ученика, бити одбачене или их ученик може усвојити као додатни доказ своје безвредности.

 

Индиректне поруке

 

У ове поруке спадају шале, задиркивање, дигресије и коментари који одвраћају пажњу.

Порука коју оне носе често бива скривена, па се поставља питање да ли су их ученици добро разумели.

 

 

 

ТИ – ПОРУКЕ

 

 

Фрустрираност наставника                      Шифрирање                     Ти – порука                        

Дешифровање од стране ученика                     Ученик мисли да је лош

 

 

ЈА – ПОРУКЕ

 

 

Овим порукама преузимамо одговорност за своје унутрашње стање. Оне не носе у себи негативан удар, па је ученик спремнији да их уважи и изађе им у сусрет. Оне испуњавају три важна критеријума: велика је вероватноћа да ће покренути вољу за променом, садрже минимум негативног вредновања ученика, не кваре однос наставника и ученика.

 

Фрустрираност наставника                      Шифрирање                      Ја – порука                    Дешифровање  од стране ученика                     Ученик мисли да је наставник фрустриран

 

 

КАКО САСТАВИТИ ЈА – ПОРУКУ?

 

Понашање – Последица – Осећање

 

Осећање фрустрираности везује се за последицу, а не понашање.

 

„Када протегнете ноге између клупа ( опис понашања ), принуђена сам да их прескачем ( конкретан ефекат – последица ), па се бојим да ћу пасти и повредити се ( осећање ).“

 

Пожељно је током комуникације комбиновати ја – поруке са активним слушањем.

 

Проблем у ја – порукама може да настане када је љутња њихов саставни део. Љутња је секундарно осећање које прати оно које је примарно. Она је увек нечим изазвана, односно њој предходи  неке друго осећање. То примарно осећање треба да буде садржано у поруци. Оно је увек мањег интензитета од љутње.

 

ОПАСНОСТ ОД ЈА – ПОРУКА

 

Особе са ниским степеном самопоштовања нису склоне овим порукама јер се боје самооткривања, односно повређивања од стране других.Ове по руке врло често доводе до сопствених промена, а не промена других особа, јер захтевају сопствену анализу. Ове поруке задржавају одговорност код особе која их упућује и нема окривљивања других у њима.

Advertisements

Листа индикативних особина надареног ученика (према Ивану Корену)

КАРАКТЕРИСТИКЕ УЧЕЊА:

Брзо уочавање чињеница.                  Брзо схватање општих принципа.

Сређен и изражајан говор.                  Независно мишљење.

Лако примењивање знања.                 Изразита информисаност.

Критичко запажање.

 

МОТИВАЦИЈСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ:

Самокритичност.                                   Интризичност подстицаја.

Тежња савршенству.                          Истрајност у активности.

Висока аспирација.                             Преферирање незавиних активности.

КАРАКТЕРИСТИКЕ СТВАРАЛАШТВА:

Имагинација.                                       Оригиналност.

Стално постављање питања о свету.    Продукција идеја.

Склоност ризику.                                 Отвореност у изражавању ставова.

Избегавање рутинских активности.

СОЦИЈАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ:

Одговорност.                                      Адаптивност различитим ситуацијама.

Супротстављање ауторитету.          Отвореност социјалним питањима.

Избегавање конформизма.

Примена наставних принципа

Симболи и појмови су алати мишљења.

Симбол је мисаона замена за неки конкретни предмет или ситуацију. Речи којима говоримо су симболи за конкретне ствари или ситуације. Симбол је увек специфичан, односи се на одређену ствар.

Појам је продукт даље обраде симбола, он генерализује типичне карактеристике симбола. Појмови су производ мисаоних процеса, али и услов за успешно  мишљење.Појмови су заправо главни садржај мишљења. Појмови се  односе на једну заједничку категорију којој неки објекат припада.  Појмови представљају груписања и класификовања информација, они су ментални оквир за категоризацију различитих ствари.Два  битна процеса у стварању појмова су апстракција (занемаривање, не узимање у обзир) и  генерализација (уопштавање )

На основу  дефинисаних кључних појмова разрађују се задаци којима се испитује остваривање образовних резултата. Да би се дошло до кључних појмова одговара се на следећа питања:

  • Шта је стварно важно знати?
  • Шта је кључно за предмет, шта су основни појмови предмета, дисциплине?
  • Шта је из програма предмета важно дубоко разумети како би било добра подлога за даље целоживотно учење?
  • Која специфична знања и вештине треба поставити као резултате учења јер су важна за даље учење и ефикасно деловање у животу?
  • Како ћемо знати да ли су ученици постигли пожељне резултате и развили нужне компетенције?
  • Како проверавати научено?

Шта значи примењивати наставне принципе

 

Принцип научности наставе

  • Ученицима предавати само она знања која су у савременој науци сигурно утврђена.
  • Употребљавати термине који су усвојени у науци.
  • Ученике упознати са најважнијим научним теоријама у складу са њиховим сазнајним могућностима.

 

Принцип систематичности у настави

 

  • Градиво излагати у логичком редоследу.
  • Поступно руководити радом ученика како би ученици усвојили систем знања, умења и навика.
  • Не прелазити на ново градиво док се не усвоји претходно.

 

Принцип повезаности теорије с праксом

 

  • Износити примере како би ученици схватили значај теорије у животу.
  • Повезати наставу предмета са искуством деце.
  • Дати релевантне примере – како би уочили чињеницу да се тиме побољшава квалитет њиховог знања и искуства.

Принцип свесности и активности ученика у настави

 

  • Јасно нагласити циљеве и очекиване резултате учења

Принцип очигледности у настави

  • Велики значај за усвајање знања имају различите форме очигледног активног упознавања ученика са проучаваним објектима.
  • Код ученика се образују представе и појмови на основу живог опажања проучаваних предмета и појава објективног света или њиховог приказивања.

 

Принцип трајности знања

 

  • Наставу водити тако да ученици често обнављају научено и основне концепте повезују са наредним садржајима.

Принцип поступности наставе

  • Од лакшег ка тежем
  • Од познатог ка непознатом
  • Од једноставног ка сложеном
  • Од ближег ка даљем

Принцип индивидуалног прилажења ученицима

 

  • Разред, одељење, посматра се као социјална група у којој је могуће да се остваре услови за активан рад свих ученика.
  • Ученицима се индивидуално прилази са сврхом да сваки ученик успешно учи и да се развију позитивне диспозиције.

 

СТРАТЕГИЈА ЗА РАЗВИЈАЊЕ И ПОБОЉШАЊЕ СПОСОБНОСТИ УЧЕЊА

 

  1. ЗА ВРЕМЕ ТРАЈАЊА ЧАСА (ЗА ВРЕМЕ ПРОЦЕСА УЧЕЊА)

 

1.а) САДРЖАЈ:- Постављање питања себи о томе: шта се учи и шта треба научити, постављање питања о разумевању задатка.

– Успостављање веза и релација између оног што треба да се учи и оног што се већ зна на исту тему.

 

1.б) ПРОЦЕСИ

– Постављање питања себи о томе како задатак да се уради?

– На који начин се задатак може решити?

– Постоје ли други путеви и друга решења?

– Који пут је најбржи ( најбољи, најтачнији )?

– Шта прво треба да буде урађено и којим редоследом?

– Да ли је довоњно времена на располагању?

– Да ли је добра скица плана?

– Шта треба променити, а шта треба да остане исто?

– Шта још треба да урадим да бих добио добру оцену?

– Ако ми није још потпуно јасно шта и како још треба да радим и урадим, требам ли питати настваника за помоћ?                                                                                                

 

  1. НАКОН ЗАВРШЕНОГ ПРОЦЕСА УЧЕЊА

 

2.а) САДРЖАЈ

            – Које су нове информације и појмови научени?

            – Чему ће новонаучено послужити?

            – Које новонаучене чињенице, појмови и идеје су важни, а који не?

            – Да ли се ово што се научило може уколопити у систем постојећег знања?

            – Шта бих још желео да знам и научим на исту тему?

 

           2.б) ПРОЦЕСИ

           – Да ли је постојао неки други начин да се новонаучене информације, појмови и идеје о наведеној теми лакше науче?

           – Да ли је постојао лакши и забавнији начин учења?

           – Да ли су се могле пронаћи занимљивије информације?

           – Да ли бих поступио исто тако ако бих се понаво нашао у истој или сличној ситуацији учења?

           – Шта сам могао урадити друкчији како би учење било ефикасније?

           – Коме сам се још могао обратити да нми помогне у учењу?

           – Да ли ми је било јасно шта наставник очекује од мене?